Архимандрит Др Јустин Поповић:

Поводом сазива "Великог Сабора Православне Цркве"

Кад год је Црква била на крсту, онда је сваки њен уд био призван да одстрадава њену Истину, а не да дискутује о измишљеним проблемима или да на лажан начин решава стварне проблеме - "ловећи у мутном" с циљем остварења својих амбиција.

 

 

 

 

Недавно је одржана у Шамбезију крај Женеве "Прва Предсаборска конференци-ја" (21-28 новембра 1976. године). Прочитавши и проучивши акта и одлуке ове Конференције, објављене у издању "Секретеријата за припрему Светог и Вели-ког Сабора Православне Цркве" у Женеви, осећам насушну еванђелску потребу да се по савести својој, као члан Свете и Саборне Цркве Православне, иако најмањи између њених служитеља, обратим овом молбеном претставком Вашем Преосвештенству и преко Вас Светом Архијерејском Сабору Српске Цркве, износећи своја тужна запажања, болна сазнања и вапајна осећања поводом припремања тог будућег Сабора.
Молим ваше Преосвештенство и Преосвећене Архијереје да са еванђелском
ревношћу саслушају и размотре овај вапај једне православне савести, која, Богу
хвала, никако није ни једна ни усамљена данас у православном свету када је реч о овом Сабору .
1. Из аката и одлука ове сада тако назване "Прве Предсаборске православне
конференције", одржане, не знам зашто, у Женеви, где једва да има пар стотина
православних верника, види се да је она спремила и одредила један, сада нови,
каталог тема за будући "Велики Сабор" Православне Цркве.
То више није била једна од такозваних "Свеправославних конференција", какве
су биле родоске и оне после њих; нити је то био такозвани "Просинод", на коме се досада радило, него је то била "Прва предсаборска конференција" , која ступа у стадиј непосредне припреме за одржавање Васељенског Сабора.

ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ ОДГОВОР СВЕТОМ СИНОДУ "О заједничкој молитви за јединство"[1] Његовом Преосвештенству Господину Јовану Епископу Шабачковаљевском, Шабац за Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве Ваше Преосвештенство, Свети Владико, У предмету који ми преко Вас упућује Св.Архијерејски Синод СПЦркве "на проучење и мишљење" налазе се три папира које је Свети Синод добио од "Бискупске конференције Југославије" из Загреба. Наиме: два пропратна писма (прилози 1 и 3) и "програм заједничких молитава за јединство кршћана за 1975" (према пропратном писму загребачког надбискупа Кухарића), или "грађа за приправу прославе тједна кршћанског јединства 1975" (према пропратном писму мариборског бискупа Држечника). Мене пре свега запањују и сама ова пропратна писма и изазивају питања: ко их шаље? коме их шаље? и шта она захтевају?

Преподобни Јустин Ћелијски

БЛАГОВЕСТИ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ


Када се Пресветој Дјеви наврши једанаест година пребивања и служења при храму Јерусалимском, и четрнаест година од Рођења - када, дакле, ступи у 15-ту годину живота, саопштише јој свештеници, да по закону она не може више остати при храму, него треба да се обручи и ступи у брак. Но како велико изненађења за све свештенике би одговор Пресвете Дјеве, да је се она посветила Богу и да жели остати девојком до смрти не ступајући ни с ким у брак! Тада по промислу и внушењу Божјем првосвештеник Захарија, отац Претечев, договорно са осталим свештеницима, сабра дванаест безжених људи из племена Давидова, да би једноме од њих уручили Дјеву Марију на чување девојаштва њеног и старање о њој. И би уручена староме Јосифу из Назарета, који јој беше и сродник. У дому Јосифовом Пресвета Дјева продужи живети исто као и у храму Соломоновом, проводећи време у читању Светог Писма, у молитвама, богоразмишљању, посту и ручном раду. Готово никад из куће не излажаше, нити се интересоваше светским стварима и догађајима. Мало је с ким уопште говорила, и никад без нарочите потребе.

Преподобни Јустин Ћелијски:

ОТВОРЕНО ПИСМО СВЕТОМ СИНОДУ

Октобра 3. заступник ректора Богословије Св. Саве добио је одлуку Св. Синода којом се наређује "да наставници и ученици редовно посећују свакодневна јутрења и вечерња богослужења". Одлука је донета и достављена Управи Богословије у одсуству Његове Светости Господина Патријарха, зато се моје писмо односи само на Високопреосвећену и Преосвећену Господу Архијереје, чланове Синода, који су одлуку и донели.
И пре ове наредбе Управа Богословије старала се да теориски и практично учини молитву главним подвигом у животу својих питомаца. Ученици су редовно посећивали јутрења и вечерња богослужења. Али од почетка ове школске године Богословија Св. Саве престала је бити завод у коме су заступљени најелементарнији хигијенски услови. По наредби одозго примљено је несразмерно много ученика. Управа се нашла у очајно тешком положају: у орахову љуску требало је сместити јато галебова; и Управа се осетила неспособна за такво чудо.

Преподобни Јустин Ћелијски о гашењу православног часописа ''Хришћански живот''

ГОНЕ МЕ И МИСЛЕ ДА БОГУ СЛУЖБУ ЧИНЕ

Ja морам да браним пут којим идем, не што је мој већ - Његов, што га је Он открио, Он пропутио, Он осигурао. То је први и једини пут из смрдљивог понора земље до уврх мирисног неба. Први и једини, и - другог нема.

До самопрегорног силаска Господа Христа у црвљиво блато тела нашег није било пута између неба и земље, између Бога и човека; и људи су свим духом и свим телом остајали на земљи и у земљи. До Њега — над земљом су зјапили сами понори, понор над понором; а понори могу ли бити степенице у небо? Он је први и једини извео душу људску и тело људско из дивље прашуме животних противречности на пут који завршава рајском Вечношћу.

Владета Јеротић о свом духовном оцу Ави Јустину Поповићу

ПРОПОВЕДИ ЉУБАВИ

Извор: Духовни разговори, Сабрана дела, I коло, Задужбина Владете Јеротића у сарадњи са ИП Ars libri, Београд 2007.



Оца Јустина Поповића, архимандрита и професора Теолошког факултета у Београду, најпре сам упознао преко његове књиге Достојевски о Европи и Словенству, која се појавила 1940. године1, као друга верзија истоимене теме коју је отац Јустин обрадио и објавио као књигу, десетак година после Првог светског рата. Неки познаваоци дела оца Јустина тврде да је ова прва његова књига о Достојевском снажнија и дубља од друге коју сам набавио у једној београдској књижари почетком 1942. године. Ушао сам тада у осамнаесту годину, похађао сам осми разред Друге мушке гимназије у Београду, спремајући се за велику матуру.